Italija automobilom

Putna mreža

Italijanske autoputeve karakteriše sistem naplate po pređenoj kilometraži: vozač uzima kartu na ulazu i plaća na izlazu prema distanci i kategoriji vozila. Za razliku od srpskih autoputeva gde se plaća na naplatnim rampama gotovinom ili karticom, u Italiji postoji i Telepass transponder koji omogućava prolaz kroz posebne trake bez zaustavljanja. Troškovi putarine na italijanskim autoputevima spadaju među više u Evropi, a gorivo na autoputu je primetno skuplje nego na običnim stanicama. Neke gradske obilaznice, takozvane tangenzijali, takođe su naplatne. Cene putarina se menjaju, pa je preporučljivo proveriti aktuelne iznose pre polaska. Sekundarne SS ceste variraju od dobro asfaltiranih regionalnih pravaca do uskih planinskih staza, a stanje kolovoza može naglo da se pogorša u udaljenim predelima.

Svi vozači u Italiji moraju da voze sa upaljenim farovima u svakom trenutku, bez obzira na uslove. Dozvoljena granica alkohola u krvi je 0,05 odsto. Zimske gume ili lanci obavezni su od 15. novembra do 15. aprila na većini planinskih puteva, uz oznake koje ukazuju gde se zahtev primenjuje. Posebnu pažnju zaslužuju Zone ograničenog saobraćaja, poznate kao ZTL, u istorijskim centrima Rima, Firence, Bolonje i mnogih drugih gradova. Kamere automatski beleže neovlašćena vozila i kazne stižu i vlasnicima stranih automobila, često nedeljama nakon putovanja.

Najupečatljiviji planinski put u Italiji, a možda i u čitavoj Evropi, jeste Stelvio prevoj u Dolomitima, sa 48 serpentina i jednom od najvećih nadmorskih visina za asfaltirani put u Alpima. Na najtešnjim deonicama put je toliko uzak da vozila koja silaze moraju da se uvuku u mimoilazne džepove kako bi propustila vozila koja dolaze iz suprotnog smera. Srbija nema planinski prevoj ni izbliza ovako zahtevnih dimenzija.